Ko­li­ko zna da bu­de te­žak ži­vot sa­mo­hra­ne maj­ke, po­seb­no uko­li­ko ne­ma za­po­sle­nje, naj­bo­lje zna Da­ni­je­la Ra­do­njić ko­ja sa svo­je tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce ži­vi kao pod­sta­nar na Ma­lom br­du u Pod­go­ri­ci. Ki­ri­ja za jed­no­so­ban stan u ko­jem bo­ra­ve ni­je ve­li­ka, ali ka­da od so­ci­jal­ne po­mo­ći ko­ju pri­ma­ju od­bi­ju taj iz­da­tak za hra­nu sko­ro i da ne osta­ne.
– Ži­vim u te­škim uslo­vi­ma, naj­go­re mi je od sve­ga što ne mo­gu da na­hra­nim svo­ju dje­cu. Od 166 eura so­ci­jal­ne po­mo­ći mo­ram da ku­pim be­bi neo­p­hod­nu hra­nu i pe­le­ne. Uvi­jek mi is­kr­sne i ne­ki pro­blem, a pre­ma to­me i ne­pla­ni­ra­ni tro­ško­vi. Ta­ko­đe, mo­ram da si­la­zim i pe­njem se uz br­do, ži­vi­mo mno­go vi­so­ko, a ne­ma ni jed­ne oso­be ko­ja bi mo­gla da mi po­mog­ne, na­ro­či­to sa naj­mla­đim dje­te­tom. Ko­li­ko god da se bo­rim, kroz su­ze se bo­rim – ka­za­la nam je Da­ni­je­la.
Pri­ma­lac je so­ci­jal­ne po­mo­ći za ko­ju sma­tra da ni­je do­volj­na da nje­na po­ro­di­ca pre­ži­vi ci­je­li mje­sec. Utje­hu pro­na­la­zi u Sa­bor­nom hra­mu Hri­sto­vog vas­kr­se­nja, gdje do­bi­ja je­dan obrok, kao i gar­de­ro­bu za svo­ju dje­cu.
– Sve ra­dim sa vje­rom u Bo­ga, i na­dam se da će mi Bog po­mo­ći ka­ko bih ja mo­gla da po­mog­nem svo­joj dje­ci. Jer sve što ra­dim, ra­dim zbog njih. Sva­ki dan od­la­zim u Hram, gdje imam je­dan obrok u to­ku da­na. Mno­go pu­ta ja svoj dio osta­vim dje­ci, jer oni ne mo­gu da ži­ve od ruč­ka do ruč­ka. Za se­be ću la­ko. Ta­ko­đe, po­ma­že mi i Ban­ka hra­ne ko­ja uvi­jek iza­đe u su­sret – is­ti­če Da­ni­je­la.
Sa­mo­hra­ne maj­ke su jed­na od naj­ra­nji­vi­jih dru­štve­nih gru­pa. Te­ret po­di­za­nja i ško­lo­va­nja dje­ce u naj­ve­ćoj mje­ri pad­ne na maj­či­na ple­ća. Pa i oni ta­ko­zva­ni „mu­ški po­slo­vi” vi­še ne pi­ta­ju gdje je mu­ška ru­ka. I to mo­ra maj­ka. U ta­kvim okol­no­sti­ma čak i one sa­mo­hra­ne maj­ke sa mno­go ve­ćim ma­te­ri­jal­nim sred­stvi­ma te­ško iz­la­ze na kraj. Da­ni­je­la ka­že da sa pr­vim da­ni­ma pro­lje­ća raz­mi­šlja o to­me da okre­či stan, sre­di svoj dom, pro­mi­je­ni na­mje­štaj, ali na­ža­lost, to je da­le­ko na li­sti nje­nih pri­o­ri­te­ta. Za taj dio neo­p­hod­na joj je po­moć.
– Ka­da sam sa­zna­la da će i moj stam­be­ni pro­stor bi­ti adap­ti­ran u sklo­pu ak­ci­je „Osmi­je­hom obo­ji dom” bi­la sam pre­sreć­na. Stan je bio u lo­šem sta­nju. Zi­do­vi ošte­će­ni od vla­ge i bu­đi, i bi­lo je pre­vi­še za­gu­šlji­vo. To je ne­zdra­va oko­li­na ko­ja ni­ka­ko ne mo­že da bu­de do­bra ni za od­ra­sle oso­be, a po­go­to­vo ne za dje­cu – ka­že Da­ni­je­la.
I ove go­di­ne kam­pa­nja „Osmi­je­hom obo­ji dom” na­sta­vi­la je da po­ma­že po­ro­di­ca­ma ko­je su u sta­nju so­ci­jal­ne i ma­te­ri­jal­ne po­tre­be.
– Po­tru­di­će­mo se da po­je­di­nim na­šim su­gra­đa­ni­ma ot­klo­ni­mo ma­kar bri­gu oko ure­đe­nja pro­sto­ra u ko­jem bo­ra­ve. Dom Da­ni­je­le i nje­ne dje­ce je pr­vi ko­ji smo adap­ti­ra­li. Po­sao je uspje­šno za­vr­šen i vje­ru­je­mo da je ma­kar dio pro­ble­ma sa ko­ji­ma se sri­je­će ova maj­ka ri­je­šen. Na­ža­lost još broj­ne pre­pre­ke su pred njom, ali na­da­mo se da će smo­ći sna­ge da ih pre­bro­di uz po­moć hu­ma­nih lju­di– ka­za­li su iz Bo­ja i la­ko­va „Ka­me­le­on” ko­ji uz po­moć ko­ma­pa­ni­je Maxima iz Lu­ča­na or­ga­ni­zu­ju kam­pa­nju po­mo­ći. R.K.


Po­moć za de­set po­ro­di­ca

Dru­štve­no-od­go­vor­na ak­ci­ja „Osmi­je­hom obo­ji dom“ je za­po­če­ta sre­di­nom mar­ta ove go­di­ne. U okvi­ru nje se pla­ni­ra po­moć za de­set po­ro­di­ca sa so­ci­jal­nim i ma­te­ri­jal­nim po­tre­ba­ma. Da­ni­je­lin dom je bio pr­vi u ni­zu. Do­mo­vi po­sled­njih po­ro­di­ca bi­će sa­ni­ra­ni do kra­ja no­vem­bra. Ak­ci­ju spro­vo­de bo­je i la­ko­vi „Ka­me­le­on“ u sa­rad­nji sa kom­pa­ni­jom „Maxima“ iz Lu­ča­na. Ide­ja je na­sta­la pri­je dvi­je go­di­ne i do da­nas su osmi­je­si­ma obo­je­ni do­mo­vi dva­de­set po­ro­di­ca.


Ra­di­li od sr­ca

Na­kon za­vr­še­nog po­sla, ku­ća maj­ke i nje­no tro­je dje­ce iz­gle­da mno­go ljep­še. Sa­ni­ra­na su ošte­će­nja na zi­do­vi­ma, ura­đe­ne po­prav­ke, la­ki­ra­na sto­la­ri­ja…a čak je i je­dan zid uljep­šan de­ko­ra­tiv­nom teh­ni­kom za ure­đe­nje en­te­ri­je­ra.
– Je­di­no čo­vjek mo­že čo­vje­ka da uči­ni sreć­nim. Hva­la Bo­gu, što po­sto­je ta­kvi lju­di, ko­ji bar na ne­ki na­čin po­ku­ša­va­ju da po­mog­nu. Ma­lo ih je da­nas. Vi­še ima onih ko­ji ima­ju do­sta, ali ne ra­zu­mi­ju da je ne­ko­me te­ško. Sa­da moj dom iz­gle­da mo­go či­sti­je i kom­for­ni­je, a zi­do­vi su pre­li­je­pi. To mi je mno­go zna­či­lo. Hva­la „Ka­me­le­o­nu” i Maximi, jer su to ura­di­li sa mno­go lju­ba­vi i od sr­ca, to se od­mah vi­di – re­kla je Da­ni­je­la.